Zaista više od filma, ali jedva film.
Politički pamflet Vuka Draškovića. Taj lik živi u nekoj svojoj naci-epskoj zemlji čudesa, u koju često zađu mnogi, kvazi-historijom nakljukani frikovi.
Imate ljude koji su u svojoj mržnji kategorični, imate druge - tolerantne (Raspudić bi ih gotovo podrugljivo nazv'o permisivnim), i imate one perfidne, oni će ljude koje latentno mrze nazvati svojom zabludjelom braćom, ljudima koje treba okrenuti na pravi put i šta već ne. Meni su ovi, treći, kakav je i Vuk, najgori. Vidim sad se uključio u neke evropske priče oko Srbije. Vuk Drašković očito dlaku mijenja, ali ćud nikad.
Vrhunac apsurdnosti je kad se hodža moli ispred krsta i lafo komunicira, obraća se, odaje poštovanje svojim pravoslavnim precima. Pa daaaj. Nađi mi na planeti takvog hodžu, ja ću sutra uzet bus do beogradske biblioteke, dignut sve što imaju od Draškovića i napamet naučit.
Nikad nisam shavt'o te epske priče o izdaji. Hajd što su zlonamjerne, to shvatam, moraju ljudi (neki u većoj, neki u manjoj mjeri) dat sebi oduška mrzeći nekog, al' zar ne možeš proć' logički na najbanalnijoj razini kroz neke stvari. Pa zar nije I Sveti Sava mor'o "izdat" Pana, Dijanu ili koje već slavenske, bogumilske, kakve sve ne bogove kad je prihvatio pravoslavlje, zar i ti politeisti nisu morali nekog "izdat" kad su usvajali nove (ne samo religijske) stvari.
Eto, općeprihvaćena je stvar da smo nastali od nekih majmunolikih predaka, pa šta sad: treba, u njihovu čast, svako malo otić do džungle pa se verat po granama i vikati "Hu hu hu".
Vuk je navuk'o na sebe runo proevropejca, a ovcama je pitka njegova perfidnost. Ono što je "Pasija" za katoličanstvo, to je "Nož" za srpstvo: latentni izraz mržnje i jasan izraz neshvaćanja onoga koga nazivaš bližnjim i bratom.