Takeshi Kitano ima dobrih filmova, no dok je npr. njegov „Outrage“ znao što želi biti, ovaj film ne zna.
Policajac progonjen ljutnjom i depresijom opljačka banku, putuje naokolo s umirućom suprugom znajući da će svakoga od njih dočekati loš kraj, bilo smrt ili uhapšenje. Na papiru, odnosno, kako piše gore u opisu, priča zvuči sasvim ok, šteta što nema razloga mariti ni za jednog od likova.
Sve što saznamo o njima je kroz razgovor trećih i flashback ponavljanja u prvih pola sata, (doslovce, jedan te isti flashback). Nema razvoja likova, vremena posvećenog da skužimo tko su, što su, scene često prelaze u sljedeću nepovezano i nejasno, a ne pomaže ni to što film ne zna jel bi bio krimi drama, ili trashy yakuza akcija. Na kraju me nije bilo briga niti za dramski aspekt filma, niti pretjerane, nepotrebne, akcijske dijelove. Jednostavno sam...gledao...i čekao da se odluči...uzalud.
Film pokušava igrati na emaptiju, simboliku prolaznosti života i sl, no teško je shvatiti takvu poruku filma ozbiljno, kada odmah u sljedećoj sceni Kitano ispuca 4 metka yakuzama u glavu u Steven Segal stilu...premda to ne izgleda tako teško kada drugima treba po par minuta da pripreme pištolje.
Ne volim koristiti riječ „pretenciozno“ no to mi je najbliža riječ kojom bih opisao film. Miješati žanrove je moguće, no ovo je loše sašiveno.